Жртва насиља треба да буде обавештена о свакој фази поступка

Неђо Јовановић, народни посланик Социјалистичке партије Србије, на Четвртој седници Другог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије о Предлогу закона о спречавању насиља у породици, о Предлогу закона о изменама и допунама Кривичног законика, о Предлогу закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, тероризма и корупције и Предлогу закона о изменама и допунама Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела:

„Овај закон има за циљ да докаже и покаже да насиље у породици више није приватна ствар породице и да насиље у породици није више лична ствар члана породице. Насиље у породици постаје друштвени феномен којим треба да се бави држава, којим треба да се бави друштво и на основу којег треба да се донесе одговарајући закон, управо овакав о коме сада дискутујемо“.
Опширније…

„Посланичка група СПС ће у дану за гласање подржати сет закона о коме водимо расправу. У сваком случају, оно што ми се чини тренутно најважнијим и најактуелнијим када су у питању четири предложена законска акта, то је Закон о спречавању насиља у породици. Тако да ће у овој мојој дискусији управо том закону бити посвећена посебна пажња.
Нажалост, и у јучерашњој, па и данашњој расправи, нисмо чули оно што је суштински везано за овај закон. Превише критика, а мало аргумената који дају подршку да овај закон може у практичном смислу речи да донесе веома позитивне резултате. Зашто? Због тога што је ово први пут да неко ко је предлагач систематизује један овакав законски акт, односно да систематизује одређена противправна понашања у смислу превенције на начин како сте то ви учинили. Због тога имате подршку несумњиву и због тога Посланичка група СПС овај закон посматра као закон који ће дати добре резултате.
Оно што је јако важно истаћи јесте чињеница да овај закон морамо посматрати превасходно као превентивни закон и да он превасходно има смисао превенције и да му је циљ превенција. Ни у ком случају репресија и ни у ком случају инкриминација нечега што је већ предвиђено одредбама Кривичног законика. Дотаћи ћу се ја и закона за које сам тренутно прозван. Али, кад сам се фокусирао на овај закон, онда морам истаћи нешто што ми се чини јако важно, превасходно због дама, односно особа женског пола и у парламенту и у држави, на крају крајева и глобално, ако ћемо поштено да говоримо.
Иако овај закон не прави дискриминацију и не прави разлику између мушког и женског пола, логично је да су у фокусу овог закона жене, превасходно због тога што имамо један потпуно патријархалан систем и размишљања и односа који важе у породици, где постоји супремација – супремација особе мушког пола у односу на жену које је у сваком случају у извесном дискриминаторском положају, имајући у виду да нема онај степен моћи који би је могао изједначити са оним који ту моћ манифестује, нажалост кроз насиље.
Овај закон има за циљ да докаже и покаже да насиље у породици више није приватна ствар породице и да насиље у породици није више лична ствар члана породице. Насиље у породици постаје друштвени феномен којим треба да се бави држава, којим треба да се бави друштво и на основу којег треба да се донесе одговарајући закон, управо овакав о коме сада дискутујемо.
Зашто превенција? Превенција због тога што смо имали једну празнину коју до сада нико није попунио, а то је празнина од момента када насиље прети, односно празнина када је насиље учињено и постоји опасност да ће се поновити, до момента када у процесноправном и кривичноправном смислу речи ступају они који представљају органе гоњења и који настављају процесуирање учинилаца кривичних дела. Ту празнину попуњавамо управо на начин како је то дефинисано.
Међутим, оно што ми се чини да би требало указати јесу одређене недоречености у закону, за које је Посланичка група СПС поднела амандмане, надам се да ћете те амандмане пажљиво и брижљиво анализирати и да ћете их, на крају крајева, и усвојити.
Поћи ћу од тога што представља сам почетак закона, а што је отприлике негде и циљ закона, а то је препознавање насиља или препознавање насилника. По нама у Посланичкој групи СПС, ово је отприлике и неки најосетљивији детаљ или најосетљивији моменат. Зашто? Због тога што за препознавање насиља и насилника није довољно само оно што подразумева пријаву, проучавање пријаве или обавештења да је насиље учињено, с једне стране, и с друге стране, неке физичке или психичке трагове који несумњиво постоје на жртви, али се не могу посматрати као довољни да би се уопште могло говорити о насиљу у оном правом смислу речи. Зашто? Па због тога што се морају испитати многе друге околности и утврдити многе друге чињенице, да ли управо неко лице које је осумњичено заиста насилник, да ли то лице има насилничке намере или не, да ли од тог лица заиста непосредно прети опасност да ће учинити насиље или се можда греши.
Када се те дилеме узму у обзир, да постоји могућност да неко ко није довољно стручно едукован, ко није специјализован, изађе на лице места, поступи по пријави, обиђе породицу или породично домаћинство и види да је стање мање-више нормално, врати се у полицијску станицу, учинило се насиље. Неко је претучен или не дај боже убијен. Постоје, дакле, дилеме на које је тешко дати логичан одговор. Али, у сваком случају, без обзира на све дилеме које оптерећују и оне које ће непосредно примењивати закон и оне који ће поступати по том закону у смислу обавезе да морају пријављивати насиље, по нама у Посланичкој групи СПС, најбоље решење је да се реагује одмах и да чак и они који можда нису специјализовани као полицијски службеници, они би морали да реагују што пре, што хитније и да поступе на начин који подразумева превасходно заштиту жртве од насиља, а после тога и давање подршке жртви насиља.

Оно што министарко Посланичка група Социјалистичке партије Србије жели посебно да вам укаже, јесте чињеница да у предложеном тексту закона који сте нам дали, постоји нешто где је жртва насиља искључена, а мислимо да не би требало да буде искључена, а то је у погледу информисаности, односно у погледу обавештавања.
Наиме, нигде у овом закону не стоји да и жртва насиља треба да буде обавештена о свакој фази, о сваком моменту, сваком детаљу поступка који се води у циљу превенције од насиља.
Шта хоћу да кажем? Прво, у наређењу које изриче надлежни полицијски службеник би било сасвим логично да постоје лични подаци о жртви насиља. Углавном је то жена. То овде нема. Дефинисали смо отприлике неку форму наређења и рекли шта то треба наређење да садржи осим хитних мера које се изричу или кумулативно или појединачно. Зашто нема личних података о жртви насиља, када се хитна мера управо односи на жртву насиља?
Друго, због чега жртва насиља није обавештена достављањем наређења? Због чега жртва насиља није обавештена достављањем одлуке суда који поступа по предлогу јавног тужиоца? Због чега жртва насиља није обавештена и о одлуци о жалби?
Жртва насиља мора бити обавештена о свему због тога што било какво обавештење које се даје жртви насиља подразумева прво смиривање жртве насиља, то је под један, смањење степена или интензитета страха који несумњиво постоји код жртве насиља од насилника и треће, па то је почетак опоравка жртве насиља. То је нека њена психо-социјална стабилизација. Логично је да онда заиста треба да постоји нешто што подразумева обавештавање и жртве насиља о сваком детаљу и о свакој фази поступка.
Следеће, у закону је предвиђено да полицијски службеници који реагују по пријави могу чак и сами и на захтев надлежног полицијског службеника да изврше радњу довођења потенцијалног учиниоца насиља. Понављам сами, ако останемо на томе да сами могу да доведу потенцијалног учиниоца насиља, отварамо могућност, с једне стране злоупотреба, с друге стране волунтаризма, с треће стране нестручности, па чак и штетних последица.
Зашто ово говорим? Управо сам навео пример, полицијски службеник који није едукован, који није прошао обуку која је у закону заиста добро дефинисана, јер један од делова овог закона даје посебну тежину обуци, односно специјализацији. Онда долазимо у проблем да можда буде доведен неко ко не треба да буде доведен. По нама, полицијски службеник који интервенише, који поступа по пријави од насиља би био обавезан и то је суштина нечега што ће бити амандман о коме ћете ви разматрати, јесте да могу предложити надлежном полицијском службенику да се доведе потенцијални насилник, али не сами да га доведу и онда да на захтев тог потенцијалног насилника исто лице доведу. То би било право и правилно решење када је у питању поступање полицијских службеника који немају специјализацију, односно едукацију.
Следеће што је јако важно када говоримо о овом закону, јесте да би требало да анализирате посебно због чега виши тужилац изјављује жалбе, а не основни тужилац? Виши тужилац није странка у поступку. Основни тужилац одлучује о томе да ли ће поднети предлог за продужење хитне мере. Вишег тужиоца ту нема. Мислим да би у том правцу требало изменити и прихватити и ту нашу сугестију у погледу побољшања квалитета овог закона.
На крају, две ствари које су такође битне у погледу овог закона. Прва, јесте да су рокови које сте предвидели за поступање веома кратки. Нисам сигуран и ми у Посланичкој групи Социјалистичке партије Србије, да ли се уопште у тим роковима може било шта урадити. Дефинисано је да основни јавни тужилац је дужан да у року од 24 часа од дана уручења наређењу или од момента, или од минута, од часа, уручења наређења потенцијалном насилнику мора одлучити о предлогу за продужење хитне мере, само 24 часа. За тих 24 часа надлежан тужилац би морао да прикупи податке, морао би да прикупи одређене стручне оцене и процене. Морао би да дође до неких других чињеница које би му биле довољне да коначно одлучи о предлогу за продужење хитне мере.
Да ли то може у року од 24 часа да уради? Нисам сигуран. Да ли може суд да у року од 24 часа донесе одлуку која се везује за продужење хитне мере, а да опет све ово претходно прибави и утврди чињенице, брижљиво их анализира, итд? Опет нисам сигуран да је то могуће у тако кратком року. Ови рокови ми се чине неадекватним роковима за поступање за све оне који су дефинисани као учесници у поступку, без обзира да ли је у питању тужилац или судија. Двадесет четири часа је јако, јако мали рок.
У закону нису предвиђене ни казне или санкције које се односе на оне који су сви други осим оних који не пријављују насиље или опасност од насиља. Ми у Посланичкој групи Социјалистичке партије Србије сматрамо да је то неопходно потребно и да се не можемо ослонити само на то да ће против некога бити покренут дисциплински поступак, без обзира да ли је у питању судија, тужилац, да ли је у питању директор Центра за социјални рад или било ко други. Мора постојати одговорност и мора постојати запрећена казна за непоступање по обавезама из закона.
Ми смо сходно применом Закона о прекршајима предложили амандманом да се те казне уведу и да је то заиста једно добро решење у смислу да ће новчаним казнама бити кажњени сви они који не поступају по обавезама које су овде наведене.
Када су у питању одредбе Кривичног законика, односно измене и допуне Кривичног законика, Посланичка група Социјалистичке партије Србије даје пуну подршку увођењу нових кривичних дела, декриминализацији појединих кривичних дела, нарочито нових кривичних дела када је у питању привреда.
Заиста у том смислу интервенција је била неопходна и у том смислу је врло успешно предложено да се нормирају одређена кривична дела која су била потребна значајно раније, да се не лажемо, злоупотреба у приватизацији је кривично дело које је требало увести још 2001.године, када је донет скандалозан Закон о приватизацији који је уништио привреду Србије, када је дошло до отуђења у бесцење имовине субјеката приватизације, када се највећи криминал у том периоду од десет, можда мало и више година спроводио и тек се сада реагује. Али, добро је да се реагује и добро је да је предлагач предвидео и овај вид инкриминације, односно кривичног дела.
Ви сте јуче на уводном излагању дали једно образложење једног новог кривичног дела, а то је кривично дело прогањања. Очигледно је да је предлагач учинио заиста велики напор да ово кривично дело појасни у смислу његове квалификације.
Међутим, овде морамо да скренемо пажњу на једну чињеницу за коју нисам сигуран да ће у пракси да изазове добар резултат, односно да не изазовемо неуједначену судску праксу. Зашто ово говорим?
Прво поставља се питање што се тиче самог појма упорног прогањања. Да ли га треба додатно дефинисати? Ви сте дали предлог када сматрате да постоји обележје кривичног дела. Хајде да га протумачимо. Како утврдити да неко неког прати и то утврдити да неовлашћено прати у одређеном временском периоду? Који је то временски период? Седам дана, петнаест дана, месец, шест месеци, годину. У закону то немамо. У пракси како ће поступати судије и тужиоци ако се везују за одређени временски период? Да ли ће га широко тумачити или ће бити рестриктивни?
Друго, да ли свако праћење подразумева неовлашћено праћење и како утврдити да ли је овлашћено или неовлашћено? Ако постоји и други разлог који нема мотивацију против правног деловања и нема такве побуде, онда немамо неовлашћено праћење.
Следеће, обележја или бића овог кривичног дела уведено је нешто што већ постоји као нормирано у Кривичном законику, а то је кривично дело угрожавања сигурности, па се ту поставља једна слична дефиниција, а то је претња нападом на живот, тело и слободу другог лица или њему блиског лица.
Дакле, врло слична, врло приближно слична дефиниција као што је дефиниција са квалификацијом кривичног дела угрожавања сигурности.
Када је у питању кривично дело полног узнемиравања, скрећемо пажњу да дефинисани појам полног узнемиравања губи смисао. Мени се чини да овде нема народног посланика који ће на неки начин довести у сумњу ово што ћу да кажем, а то је да смо ми буквално бомбардовани и вербалним и невербалним понашањем које подразумева једну врсту гажења нашег достојанства како личног, тако и сексуалног и полног и сваког другог, пре свега задржавања наше интиме и приватности и то кроз скарадне спотове са ласцивним сценама, са разноразним медијским наступима који управо имају овај карактер вербалног и невербалног понашања који представљају класичну врсту полног узнемиравања. Говорим о медијима, говорим о средствима информисања који управо на овај начин чине нешто што се подразумева као противправно деловање. Ако нико од њих кривично не одговара, како онда да одговара физичко лице коме се прети на овај начин?
Оно што је такође важно истаћи јесте и кривично-правна одговорност лекара здравствене установе, јако добро системско решење који прогласи умрлим живо новорођенче ради промене породичног стања, с тим што ми у Посланичкој групи СПС сматрамо да би ту запрећена казна од предвиђене требала да буде далеко тежа, далеко строжија.
Што се тиче кривичних дела из области привреде, морам да истакнем нешто што представља велико задовољство целе струке, а то је нормирање кривичног дела преваре у обављању привредне делатности. Ово не да је добро решење, него је изузетно добро решење због тога што су преваре и преварне радње у највећој мери заступљене управо у овој области, а то је привреда и привредне делатности. Зато имате снажну подршку у том смислу.
На крају бих желео да истакнем нешто што ми се чини јако важним, а то је када су у питању кривична дела против полних слобода, мислим да би казне требале да буду далеко, далеко строжије.
Оно што се овде намеће као питање неформално док дискутујем, да ли и закон који се односи на геноцид и Сребреницу, наравно да се то питање поставља као питање од значаја за државу Србију и наравно да је ту и Хашки трибунал рекао своје, и у том правцу СПС не жели да бежи ни од какве одговорности за било каква злодела која су учињена, али исто тако жели да се сва злодела равноправно и потпуно једнако тумаче и да буду под истим аршином, једнаки пред законом, једнаки пред правним системом, једнаки пред казнама свих оних који су злодела чинили, без обзира којој нацији припадају, без обзира којој вероисповести припадају.
У сваком случају, на крају желим да истакнем да ово што сте предложили ужива несумњиву подршку, да ћемо гласати за предложени сет закона и да се надамо да ћете амандмане које смо поднели анализирати и да ћете барем неки од амандмана прихватити са једним јединим нашим мотивом, а то је побољшање квалитета овог закона, што је свима нама јединствен циљ“.

Категорије: Посланичка група

Оставите одговор Одустани од одговора