Интервју Славице Ђукић Дејановић за “Блиц”

Да ли смо данас здравији или болеснији, можда нервознији? Или је забрињавајуће то што је све препуно шаблона? Како остати свој и сачувати себе – причамо са професорком Славицом Ђукић Дејановић, али не као политичарем, већ као са психијатром.

„Блиц“ постоји 20 година. Много тога се у Србији променило, да ли и психолошки профил грађана?
Последње две деценије наступила је нова епоха размишљања, па и психолошког функционисања. Поред конкретног и апстрактног, имамо и ново, компјутерско размишљање. Тако су и наши садржаји осавремењени и личе на некадашње научне фантастике. Како у здрављу, тако и болести. Све је више шаблонизираности. Као што је „кока-кола“ универзално пиће, или џинс гардероба, тако и у нашим резонима постоје универзалне међуљудске игрице или машта. Данас се на мање оригиналан начин догађају и узроци и поводи и реакције и закључивања.

Шта то практично значи?
Да личимо једни на друге, много. Аутентичност се све више доживљава као болест, а може бити да је посреди заправо креативност особе. Изјаве у стилу „признајем да сам живео“ су се изгубиле. Пре две-три деценије у појавном смислу су биле веће разлике и кад је у питању пол, животно доба и степен образовања. Све је то раније било лакше препознатљиво. Лица по Србији данас све мање имају боре, од којих би свака требало да је по једна тајна. Превише смо лепи па се дискрепанца између онога што други виде, а ми осећамо понекад толико продубљује да не умемо сами себе да разумемо и када смо потпуно здрави. Данас се све више губе разике међу половима, у експресији, начину резоновања. … Једино што нам је сигурно различито су снови – мушкарци и даље сањају црно-бело, а жене у боји … Изостају стрпљење ишћекивања у емоцијама, јер се отвореније комуницира, и мисаоно и емотивно. Међутим, савремена технологија има и креативног. Иако све више срећемо конфекцијске одговоре на многа питања, то не значи да имамо стагнацију у психолошком функционисању. Заједнички облици глобалног комуницирања ће наћи и нове форме, и неће то бити само СМС, Фејсбук или дискотеке, хијалурон или јако брз транспорт. Ипак, биће сигурно неких нових Алиса и нових чуда.

Афекат постаје део свакодневнице. Да ли су Срби генерално нервознији?
Пре бих рекла динамичнији, али униформнији. Ми смо постали утренирани у поједине садржаје и данас можемо више да издржимо. Савремене болести, депресија и анксиозност, карактеришу психолошки профил људи који долазе код психолога и психијатра. И депресије и анксиозности ће бити све више, али и лека за њих. Патња се тешко може умањити јер менталне болести не лечимо узрочно.
Често смо склони да кажемо да је главни узрок у друштву?

Свако има свој окидач и врло је комплексан узрок настанка болести и Србија није специфична када је о томе реч. Узроци су мултифакторски. Лична својства, генетска предиспозиција, фактори средине и код свакога је другачије шта је највише утицало. Човек је много отуђенији данас него пре 20 година. Живи се аутистичније, готово аутистично и све је мање рамена за плакање, али и атмосфере у којој се дели радост.

Како да у свему сачувамо себе?
Сачувати себе у 21.веку значи бар једном недељно сетити се бакиних порука и имати имагинацију 22.века. Хармонизација система вредности, па ће онда и креативно мишљење бити заступљеније од конфекцијског резоновања. 21.век би у Србији требало да буде и век где су психолози и психијатри пријатељи, а не да постоји стид због потребе да се комуницира са стручњаком.

Шта је за вас данас фрапантно у Србији?
Да се све ређе рађају деца. Мање је живота у Србији. Скоро 40.000 нас је мање из године у годину. Шокира ме да је у 2014. више него дупло већи број абортуса него рођене деце. Треба да схватимо на индивидуалном и друштвеном плану да живот вреди, и то од рађања преко квалитета до продужења животног доба. Сваки период живота има своје чари и потешкоће, али континуитет живота индивидуе је заправо богатство сваког од нас.

Извор: Блиц

Теме:

Оставите одговор Одустани од одговора