Интервју Ивице Дачића за “Недељник”

    Ивица Дачић оставља утисак да спокојно очекује изборне резултате.  Један је од ретких лидера који не крије да је у политици због власти. Чини се да је спреман и да након осам година оде у опозицију, ако Вучић одлучи да шефу социјалиста окрене леђа. Човек који је једини водио и унутрашње и спољне послове у Србији у интервјуу за Недељник истичке да не одустаје од амбиције да СПС постане стожер тог левог центра, те да се политичка сцена очисти од странака прошлости, али указује и на опасност деснице …

    Зашто вас нема у кампањи? Општи је утисак да вас није било мање на билбордима и по новинама у последњих 25 година. Да ли то не желите да нервирате коалиционог партнера, или трпите медијску блокаду, или је неки други разлог?

    Нема ме, то јесте, није ме било, пре свега у Недељнику. Али не зато што сте ме блокирали. Нити зато што било кога нисте хтели да нервирате.

    Просто, овај пут смо ишли мало скромније, рачунајући да је важнији лични контакт са бирачима од емитовања парола, на шта се, пре свега због саме природе медија, своди готово сваки наступ у новинама, на радију, телевизији, интернету … Такође, темпирали смо ствари тако да медији постану важни за наш наступ тек на самом крају кампање, у финишу. Тако се ових дана и не скидам са телевизија, гостујем по новинама, радио-емисијама, а ево ме и у Недељнику, баш на време и онда када треба.

    Шта је све на овим изборима на ивици?

    Када човек гледа кампању са стране, чини се – ништа. Све је овај пут толико предвидљиво да скоро да је досадно. Зна се да ће странке које су и до сада чиниле владајућу коалицију поново освојити највише гласова, и то је то. С друге стране, могуће је да је и то разлог што имамо најмирољубивије изборе у последњих двадесет пет година. Ми који смо били на власти, а поготово владајућа странка, нисмо имали никакав разлог да будемо груби са противницима, напротив, хтели смо да докажемо да је ово демократска и нормална држава, а не индијански резерват, а противници су сву своју грубост преточили у пар овешталих, личних увреда, између осталог и зато што другачије и не знају, и то је све. У сваком случају, драго ми је што демократија, институције, систем и ред овај пут нису били на ивици. И на крају, једино што јесте на ивици јесу мале странке, и оне које су некада биле велике а сада о томе наглас маштају. И то је добро, јер је познато да сам ја против сваке врсте преживљавања оних које је време прегазило. Зато сам и заговорник већег цензуса за коалиције, како бисмо имали чисту ситуацију, и како бисмо, полако, земљу довели до оног политичког система у којем заједно, или наизменично, владају две јаке политичке опције. Једна на десном, и једна на левом центру. Самим тим, мени, СПС-у, савршено одговара чињеница да су разни на ивици цензуса, и надам се да га неће ни прећи. Социјалистичка партија Србије хоће ту позицију, стожера левог центра.

    Која је уопште сврха избора ако ће влада остати иста?  Вучић је рекао да су Тадић и Шешељ исти, у тај кош ставио је и Ружића додуше, јасно је да неће са десничарима, као ни са Пајтићем. Остаје опет само СПС? А ни други не могу без вас. С ким ће СПС, а с ким јасно неће после ових избора?

    О потребности  и непотребности избора илузорно је расправљати у тренутку када су они расписани, траје кампања, и биће одржани за који дан. Све и да откријемо истину и разлоге, чему би нам то служило? И баш зато, једини задатак свих нас учесника избора јесте да пробамо да на њима постигнемо што бољи резултат. И могу да вам кажем да је Вучић, у свему томе, можда и у најтежој ситуацији. Толико је јак да мора да брине о сваком свом бирачу, како се не би догодило оно што се некима раније догађало – да баш његови бирачи одустану од избора, убеђени да је све већ готово.

    Зато, због својих бирача, он мора да инсистира на чињеници да су сви против њега, како би их држао све време у стању изборне борбене готовости и мотивисао их да изађу на изборе. С друге стране, њему је реч  уједињење у слогану и сам је изјавио да хоће коалицију, ја мислим и широку, после избора. Велике ствари су пред овом земљом, питање је хоћемо ли наставити , бити успешни, а за шта је потребан, поново, низ тешких одлука, и он зато хоће већу подршку, шири фронт него што је имао до сада. При томе, и то је оно што је шкакљиво, јасно је да не може тај фронт да прави са противницима Европске уније, или са противницима реформи, који би одмах да раскрчме све што је он до сада успео да утера у ред и уштеди, и да одмах по изборима врате плате и пензије, и покраду све што се може покрасти. Све заједно, предстоји нам инересантан постизборни период у којем ће СПС, у зависности од броја гласова и одлуке мандатара, поново бити у власти, или у опозицији, јасно опредељен за наставак промена у Србији. Самим тим, јасно је да и ми нећемо, ни под којим условима, са онима који би те промене да зауставе. То је за нас животно, а не дневнополитичко, калкулантско питање.

    Ко је коме већи пријатељ ?  Ви Вучићу или Вучић вама?

    То питање је добро за учеснике у надметању у „Фарми“ или „Паровима“. Ми се налазимо у сасвим другачијем програму, у политици. И у њој је пријатељство категорија која не може да се рачуна тако једноставно. Зато што оно ништа не би вредело да су нам политике и циљеви различити. Да сам ја против ЕУ, могао бих да будем најбољи, животни Вучићев пријатељ, а он не би могао са мном. И обратно. Тако да ће и наша сарадња, ако је и даље буде, пре свега зависити од онога за шта се залажемо и чему тежимо, шта хоћемо од ове земље да направимо, а не од личних односа.

    Која је Вучићева највећа слабост?

    Његова снага, која не може да умртви његове бираче. И његов евидентни резултат, који код свих диже лествицу очекивања од њега. Људи данас верују, очекују, да он све реши. И заборављају, боље рећи баш их брига, што је постизање било ког резултата ђаволски тежак посао. Победио си, реши – то је њихова логика, и то је највећи терет за самог Вучића.

    Да ли бисте волели да вас на челу СПС-а наследи Милошевићев унук Марко? И откуд то изненадно величање Милошевића на десет година од његове смрти? Шта данас мислите о Милошевићу?

    Прво , надам се да још неко време неће бити речи о мом наследнику, бар то мени сигурно није намера – да било шта било коме сада препустим. У политици сам да бих могао да будем на власти, и за разлику од многих, који тврде да су ту случајно и да их власт не занима, ту чињеницу не кријем. Власт је прилика да човек оствари своје идеје и свој програм, како у држави, тако и у странци. А ја свој програм нисам још до краја спровео, тек ћу.  Зато ме о наследнику питајте за неких двадесет година, не пре. Уосталом, то је био и Милошевићев став, и уопште није био срећан када сам се кандидовао за његовог наследника, напротив, хтео је да ме спречи, на сваки начин. А када је реч о његовој новој медијској експанзији, мислим да је то више питање за медије него за мене. Томе је помогло и то што овог марта јесте била десетогодишњица његове смрти и сви су навалили са питањима о њему. А ја сам причао оно што сам причао увек. Да јесте грешио, да СПС данас није исти као у његово време, да смо променили и унутарстраначку и идеолошку потку, али и да ће у историји остати упамћено да су Дејтон, дакле Република Српска, и Резулуција 1244, дакле Косово, резултат његових одлука. И то је све.

    На изборну листу сте ставили и унука Јосипа Броза. Шта за вас данас представља Тито?

    Да будем искрен, нисам га ја ставио због онога што Тито представља за мене, него због онога што представља за многе људе у Србији. Ја само путујем по овој земљи, гледам и слушам. И знам да је у Титово време, економски, Југославија, Србија, била дупло ближа стандарду у ЕУ него данас. И да су радиле фабрике, да су радници добијали станове, да су здравство, школство, буквално све, били на много већем нивоу него данас.  А то јесте, та врста благостања, без обзира на политику, идеал којем тежимо. И Јошка Броз је само доказ да смо верни том идеалу. Подсетник, свима, да ми хоћемо да га остваримо.

    Док ви кокетирате са комунизмом, две највеће странке деснице, СРС и Двери, улазе у парламент. Зар не би требало да ви будете најгласнији против деснице? И шта је ваша порука њима?

    Ако сте пратили, можда сте приметили да сам ја у кампању и упао са отвореним прогласом против деснице. И да сам веома гласан када је реч о свакој ревизији историје, чијим покушајима присуствујемо, од рехабилитације Драже Михаиловића, до захтева да се рехабилитује и Милан Недић.  Ја сам, као премијер, уклонио његову слику из сале у Влади у којој су портрети свих председника Владе, није то урадио нико пре мене. Дакле, мој, наш, однос према десници  је веома јасан. Она је опасна, она је ретроградна и она ову земљу гура у амбис,  из којег, овај  пут, не бисмо могли да изађемо. И убудуће, било да будемо на власти, или у опозицији, свакако ћемо бити најжешћи противник свих десних идеја, а поготово оних које промовишу странке које сте поменули. Србија рата, родне, расне, националне, полне и сваке друге неравноправности, није и неће никада бити наша опција. Ми смо за земљу једнаких, свих, Двери и Шешељ нису. Њихова Србија је једнака само за оне који мисле исто што и они. Сви други би, по њима, требало да буду или ван Србије, или у логорима и гету.

    Шта мислите о подршци Вуку Јеремићу за место генералног секретара УН и да ли се случајно чекала седница Владе којој ви председавате, како би он добио званичну кандидатуру?

    Уф, ја знам да се ваш уредник бавио 27.мартом, али ово је доста далеко од те врсте теорије завере. Просто, десило се да премијер није у земљи, а то што сам ја председавао, њега никако није искључивало из одлуке, баш као ни мене или било ког другог члана Владе. То јесте била одлука Владе, и нико се од те одлуке није крио. А донели смо је, тако одлучили, зато што би свака друга одлука била нелогична. И због чињенице да смо председавали УН, и да смо имали председника  Генералне скупштине УН, и да су земље из региона кандидовале своје кадрове …. То је, просто, све.

    Да ли сте приликом одлучивања имали на уму да је председник Томислав Николић био против Јеремићеве кандидатуре? И да ли то значи да се он више ништа не пита?

    То само значи да медији, па ни ви, више уопште не воде рачуна о земљи у којој живимо, нити их занимају Устав и њен политички систем. По Уставу, спољна политика земље па и ова одлука, јесу у надлежности Владе. То, дакле, уопште не говори о његовој улози и утицају, нити о томе да ли га је неко нешто пита или не, него, једино, о процедурама, нормама и законима којих свака влада, па и ова, има да се држи. И то и радимо.

    Први сте објавили кандидатуру за председничке изборе 2017.године. Кога очекујете као највећег противника на тим изборима? И како данас гледате разлику између Николићевог и Тадићевог мандата?

    Нисам ја објављивао никакве кандидатуре, него сам само рекао да ће и СПС имати свог кандидата, што је нормално, као што је нормално да први човек СПС-а буде тај кандидат, те стварно не бих више правио велику причу од тога. Поготово што трају ови избори, а не председнички. Сходно томе, данас искључиво размишљам о опонентима на овим изборима, а не о онима на неким следећим. О том-потом. А када је реч о разлици између Тадића и Николића, она је управо у ономе о чему сам причао у прошлом одговору. Николић је председник у оквиру својих уставних овлашћења. И то је добро.

    Стално постоји сукоб између Тадића и вас, али нема тешких речи између вас и ДС-а?  Да ли бисте стварно могли да поново правите власт са демократама? Шта заиста мислите о Бојану Пајтићу?

    То је теза која је вероватно настала због чињенице да смо Тадић и ја били, како то да кажем – Тадић и ја, носиоци тог новог односа двеју странака и целе те сарадње, а данас јесмо, врло често, у личном сукобу. Претпостављам да је тај сукоб медијима интересантнији од нашег односа са ДС-ом, али то не значи да он не постоји. Одговарали смо, стално, на разне потезе и изјаве из ДС-а, просто, то је остало мање примећено. А када је реч о Бојану Пајтићу, тешко да ико данас у Србији о њему озбиљно размишља, па тако и ја. Не занима ме. Као ни поновно прављење власти са демократама. Они су прошлост, и тамо ће и остати.

    Некада је Михајло Марковић био идеолошки гуру СПС-а. Данас је на потпредседничком месту од интелектуалаца Предраг Марковић, који ипак припада једном грађанском корпусу. Колико се СПС променио свих ових година и да ли се левице, како каже Љиља Смајловић, сетите само пред изборе?

    Ау, сада не знам да ли да на ово питање одговороим или да вас тужим. Шалим се, наравно, само сте превише лоших теза провукли. Прво, дисквалификовали сте ми све остале потпредседнике, испада да је Предраг Марковић једини интелектуалац међу њима, а није. Друго, изместили сте нас из грађанског корпуса, а СПС је, у последњих десетак година, баш направио огромне искораке ка том корпусу, између осталог и својим јасним залагањем за свако од људских права, за равноправност и за прихватање оних вредности које јесу грађанске. Уосталом, ми смо прва странка која је у своје руководство уврстила представника ЛГБТ популације, а подсетићу вас и да сам ја, као премијер, верујући у људска права и у грађанску, модерну Србију, земљу без клаустрофобије и мржње, посетио изложбу коју су припремила деца албанских жртава на Косову, током 1999.године. Дакле, ако наставим са листом греха из вашег питања, свакако је највећи да све то нисте приметили или запамтили. А о гресима Љиље Смајловић ћу са њом. Довољно смо пријатељи да можемо о томе да причамо.

    На којој позицији ћете служити народу после ових избора?

    На оној која се зове – Ивица Дачић. За ту позицију их и зовем да гласају. Постојана је, траје, има резултат и јасно је шта од ње може да се очекује. Знамо се, ја и бирачи, довољно дуго да ништа више о тој позицији и не морам да кажем. Осим – изађи и гласај. За број три.

    Извор: Недељник

     

    Оставите одговор Одустани од одговора