Ауторски текст Ивице Дачића за “Блиц”

    На крају своје песме „Онима после нас“ , тешке и суморне, о животу у гадним временима, Бертолд Брехт каже: „Али ви, када најзад дође време да човек човеку буде друг, спомените нас, са трпељивошћу“. И то ми је прво пало на памет када ми је речено да напишем неки ред о томе како видим Србију за двадесет година. Зато што ће, за двадесет година, моја Андреа и мој Лука, моја деца, бити одрасли људи, у неком данас и незамисливом свету, и гледаће уназад, да виде шта смо урадили, како смо живели, за шта смо се борили, шта сањали. И биће важна, трпељивост, тада. Из једног јединог разлога – моја генерација, ова која данас одлучује и ствара, једна је од оних које су рођене, и ступиле на сцену у гадно време, крваво, тешко и опасно, у време ратова, преврата, убистава, беде …..
    Биће потребна трпељивост и зато што то није било нешто што смо ми хтели. Затекло нас је, улетели смо у то, учили, у томе, веровали, сумњали, радили и покушавали да променимо, себе, окружење, околности. Нема, у мојој генерацији, невиних. Нема ни кривих. Има само оних који су схватили шта треба променити и оних који нису. Има задртих, тешких, оних који живе од прошлости и за прошлост, за статус кво вековних мржњи, за вечну борбу за замишљеним непријатељима и међу собом, са сваким ко покуша да нешто мења, а нарочито себе. Има, с друге сране, и оних који су потегли на далек пут, онај на којем се човек мења, који су прихватили своје грешке, не као казну, већ као мотив, који желе нову, другачију Србију, и другачије себе. У Србији данас, њима јесте најтеже. Ова земља не воли промене, превише су захтевне, за сваког од нас лично, превише тога, увреженог, дрмају из темеља, превише траже, премало, на први поглед, нуде. Будућност је овде – страна реч, ретко је ко разуме и још мање њих је чује. Аутопут од Ниша до Драча делује као научна фантастика. И то не верновска, него орвеловска. Она која доноси нешто непознато, сташно и неописиво опасно. Страни инвеститори су узурпатори и израбљивачи, избеглице, какве смо и сами били, терористи. И када желим трпељивост удућих генерација, мислим и на то. На чињеницу да смо пробали да то променимо.
    На ужасно тежак посао каквог смо се, и сами несавршени, прихватили. Са свим својим манама, промашајима, лошим одлукама, ова генерација, део ње, схватила је, бар, да неке ствари више тако не могу. И да су Србији потребне суштинске промене, оне у свести, обичајима, менталитету, начинима понашања и доживљавања и света и себе самих.
    Оне које ће да је протресу, жешће него било која од силних револуција које смо имали. У том смислу, 5.октобар није био ни близу земљотреса. Онај прави, који љуља, помера са места, мења конфигурацију и поставља нове темеље, десио се 2012.године, када је на сцену ступла генерација која је прва смела да заиста нешто промени, а не само да прича о томе.

    За њу је аутопут до Драча – реалност. Она која омогућава живот, рад, комуникацију, баш онима после нас. За њу су инвеститори начин да Србија буде снажнија и сигурнија. За њу су преговори, мир и стабилност региона – најважнији национални интерес. Интерес наше деце, нових генерација којима, по први пут у историји, треба да оставимо у наслеђе мир, а не рат. И знам колико је неки пут тешко, због свега тога, ћутати, трпети, прелазити преко свега, остати миран, али, други начин, исправнији и мудрији, данас не постоји.
    Не може се мењати окружење а да се не промениш сам. И не може се ништа тражити ако ниси спреман и сам да даш. Не очекује се пријатељство, ако инсистираш на непријатељима. Поготово се не може градити будућност на прошлим вредностима. И да све буде још теже, нове вредности ми данас тек градимо. Учимо њима и себе, и све око нас. И зато молимо за сутрашњу трпељивост, у сећању. Оних због којих све то и радимо.
    Извор: Блиц

    Теме:

    Оставите одговор Одустани од одговора