Neophodna je prevencija nasilja u porodici

Danijela Stojadinović, narodna poslanica Poslaničke grupe Socijalističe partije Srbije na Četvrtoj sednici Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine o Predlogu zakona o sprečavanju nasilja u porodici:

„Treba naglasiti da je nasilje problem koga je bilo i koga će biti i u buduće i zato treba raditi na prevenciji nasilja. Zato je Poslanička grupa SPS uložila veliki trud, prepoznala taj problem i podnela andmane u vezi sa prevencijom“.
Opširnije…

„Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarka, govoriću o Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici sa posebnim naglaskom na populaciju dece. Podsetila bih kolege na poseban odbor, Odbor za prava deteta u okviru koga je, između ostalih, formirana i radna grupa koja je zadužena za kontrolu i sprovođenje Porodičnog zakona u delu koji se odnosi na zaštitu dece, kao i da vrši kontrolu primene ovog zakona od strane nadležnih organa, što je jako bitno.
Da je tema nasilja dostigla kulminaciju pokazuju nam svakodnevna dešavanja u okruženju, čak i sa smrtnim ishodom. Tu nema pravila ko je nasilnik, da li je obrazovan, neobrazovan, da li je mlad ili star, žen ili muškarac, čak i deca. Dobro je što je ovaj zakon nužan pokušaj da se nasilju stane na kraj. Ovim zakonom nećemo da iskorenimo nasilje, sigurno, ali sagledavanje propusta i popravljanje postojećeg stanja daje nadu i utisak da se nešto radi na tom planu.
Prema svetskim statistikama jedan od četiri muškarca biće nasilan prema svojoj partnerki tokom života, a deca su prisutna u 80% nasilja u porodici. Deca koja su gledala nasilje u svojoj porodici mogu biti svesni destruktivnosti ovog dešavanja i ovog obrasca, ali kao odrasli nemogu da kontrolišu svoj bes. Dečaci i devojčice koji su bili svedoci nasilja u porodici pod duplo su većim rizikom da budu sami nasilni. Regulacija njihovih emocija je otežana, a potreba za dominacijom raste. To je jedini način opstanka za ovu decu, tako da deca žrtve postaju i nasilnici.
Istraživanja takođe navode da deca različitog uzrasta različito reaguju na nasilje. Predškolska deca se povlače u sebe, školska deca se osećaju nesigurno, gube interesovanje za školske aktivnosti, tuku se sa vršnjacima i tako skreću pažnju na sebe. Adolescenti pored neuspeha u školi imaju veliki rizik delikvencije i bolesti zavisnosti. Između jedne trećine i jedne petine svih mladih koji su na neki način povezani sa bolešću zavisnosti bilo je izloženo porodičnom nasilju u bilo kom obliku, fizičkom, emocionalnom ili verbalnom. Kad zasnuju porodicu, često i sami postaju nasilni.
Većina ovih događaja nikada nebude prijavljena i to ćutanje podstiče nasilje u porodici. Rekla bih i da je ćutanje vid negacije da se nasilje uopšte dešava, a negaciji žrtve pribegavaju upravo iz straha i od suočavanja sa posledicama prijavljivanja, misleći da ulaze u nešto nepoznato, nešto strašnije i stresnije od trpljenja nasilja ili stida, ili iz pogrešnih verovanja da to rade zbog svoje dece, odnosno da ćutanjem štite svoju decu. I tu dolazimo do ovog zakona.
Do sada su se svi ponašali u okviru svog feuda, i isključivo svoje nadležnosti. Svako je gledao problem iz svog dvorišta i pri prijavljivanju nasilja ta nepovezanost između institucija dovodila je do nepoverenja žrtve, jer se problem nije rešavao, a susretala se stalno sa rečima „mi nismo nadležni“. Povezivanje službenika policije, suda i centara za socijalni rad jeste veliki pomak.
Jedino ta želja da se deca zaštite i taj snažan roditeljski poriv jeste u stvari veliki pokretački motiv da roditelji prijave nasilje, jer odatle sve i potiče i da se potraže profesionalna pomoć, pomoć ovih institucija u koje će imati poverenje, jer to je od ključnog značaja.
Treba naglasiti da je nasilje problem koga je bilo i koga će biti i u buduće i zato treba raditi na prevenciji nasilja i zato je Poslanička grupa SPS uložila veliki trud da to na neki način sagleda i podnela je amandmane u vezi sa prevencijom. Pritom naglašavamo značaj ovako velikog problema, i činjenicu da se u jednom dužem nizu godina nije mnogo radilo na prevenciji i na rešavanju problema. To je eskaliralo sada ovakvom vrstom i ovolikom količinom nasilja, tako da smo mišljenja da je prevencija nešto na čemu se mora raditi.
Zato sam i pobrojala sve ove etape, znači, rad u vrtiću, u školi, uključivanje apsolutno svih institucija ne samo centara za socijalni rad, i ne samo pripadnika MUP-a.
Naglašavam značaj Nacionalne strategije za sprečavanje nasilja, koju smo podneli u amandmanu, jer nasilje nije problem jedne institucije, nije problem pojedinca, nego je problem društva u celini“.

Kategorije: Poslanička grupa

Ostavite odgovor Odustani od odgovora