Неопходна је превенција насиља у породици

Данијела Стојадиновић, народна посланица Посланичке групе Социјалистиче партије Србије на Четвртој седници Другог редовног заседања Народне скупштине о Предлогу закона о спречавању насиља у породици:

„Треба нагласити да је насиље проблем кога је било и кога ће бити и у будуће и зато треба радити на превенцији насиља. Зато је Посланичка група СПС уложила велики труд, препознала тај проблем и поднела андмане у вези са превенцијом“.
Опширније…

„Поштована председавајућа, поштована министарка, говорићу о Закону о спречавању насиља у породици са посебним нагласком на популацију деце. Подсетила бих колеге на посебан одбор, Одбор за права детета у оквиру кога је, између осталих, формирана и радна група која је задужена за контролу и спровођење Породичног закона у делу који се односи на заштиту деце, као и да врши контролу примене овог закона од стране надлежних органа, што је јако битно.
Да је тема насиља достигла кулминацију показују нам свакодневна дешавања у окружењу, чак и са смртним исходом. Ту нема правила ко је насилник, да ли је образован, необразован, да ли је млад или стар, жен или мушкарац, чак и деца. Добро је што је овај закон нужан покушај да се насиљу стане на крај. Овим законом нећемо да искоренимо насиље, сигурно, али сагледавање пропуста и поправљање постојећег стања даје наду и утисак да се нешто ради на том плану.
Према светским статистикама један од четири мушкарца биће насилан према својој партнерки током живота, а деца су присутна у 80% насиља у породици. Деца која су гледала насиље у својој породици могу бити свесни деструктивности овог дешавања и овог обрасца, али као одрасли немогу да контролишу свој бес. Дечаци и девојчице који су били сведоци насиља у породици под дупло су већим ризиком да буду сами насилни. Регулација њихових емоција је отежана, а потреба за доминацијом расте. То је једини начин опстанка за ову децу, тако да деца жртве постају и насилници.
Истраживања такође наводе да деца различитог узраста различито реагују на насиље. Предшколска деца се повлаче у себе, школска деца се осећају несигурно, губе интересовање за школске активности, туку се са вршњацима и тако скрећу пажњу на себе. Адолесценти поред неуспеха у школи имају велики ризик деликвенције и болести зависности. Између једне трећине и једне петине свих младих који су на неки начин повезани са болешћу зависности било је изложено породичном насиљу у било ком облику, физичком, емоционалном или вербалном. Кад заснују породицу, често и сами постају насилни.
Већина ових догађаја никада небуде пријављена и то ћутање подстиче насиље у породици. Рекла бих и да је ћутање вид негације да се насиље уопште дешава, а негацији жртве прибегавају управо из страха и од суочавања са последицама пријављивања, мислећи да улазе у нешто непознато, нешто страшније и стресније од трпљења насиља или стида, или из погрешних веровања да то раде због своје деце, односно да ћутањем штите своју децу. И ту долазимо до овог закона.
До сада су се сви понашали у оквиру свог феуда, и искључиво своје надлежности. Свако је гледао проблем из свог дворишта и при пријављивању насиља та неповезаност између институција доводила је до неповерења жртве, јер се проблем није решавао, а сусретала се стално са речима „ми нисмо надлежни“. Повезивање службеника полиције, суда и центара за социјални рад јесте велики помак.
Једино та жеља да се деца заштите и тај снажан родитељски порив јесте у ствари велики покретачки мотив да родитељи пријаве насиље, јер одатле све и потиче и да се потраже професионална помоћ, помоћ ових институција у које ће имати поверење, јер то је од кључног значаја.
Треба нагласити да је насиље проблем кога је било и кога ће бити и у будуће и зато треба радити на превенцији насиља и зато је Посланичка група СПС уложила велики труд да то на неки начин сагледа и поднела је амандмане у вези са превенцијом. Притом наглашавамо значај овако великог проблема, и чињеницу да се у једном дужем низу година није много радило на превенцији и на решавању проблема. То је ескалирало сада оваквом врстом и оволиком количином насиља, тако да смо мишљења да је превенција нешто на чему се мора радити.
Зато сам и побројала све ове етапе, значи, рад у вртићу, у школи, укључивање апсолутно свих институција не само центара за социјални рад, и не само припадника МУП-а.
Наглашавам значај Националне стратегије за спречавање насиља, коју смо поднели у амандману, јер насиље није проблем једне институције, није проблем појединца, него је проблем друштва у целини“.

Категорије: Посланичка група

Оставите одговор Одустани од одговора