Ministar Dačić na sednici Saveta bezbednosti UN-a o radu UNMIK-a

    Govor prvog potpredsednika Vlade i ministra spoljnih poslova Republike Srbije Ivice Dačića na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija koja je posvećena radu UNMIK-a:

    „Poštovani gospodine predsedniče,
    Cenjeni članovi Saveta bezbednosti,
    Dame i gospodo,

    Želim da se i ovom prilikom zahvalim specijalnom predstavniku generalnog sekretara UN-a gospodinu Zahiru Taninu na podnetom Izveštaju i ukupnom angažmanu na realizaciji mandata UNMIK-a, u skladu sa rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 (1999). Takođe želim da pozdravim sve članove Saveta bezbednosti i ukažem na važnost nastavka redovnog, kvartalnog razmatranja situacije na Kosovu i Metohiji pred ovim uvaženim telom u kontekstu stvaranja uslova za nesmetano sprovođenje mandata UNMIK-a i u funkciji podrške procesu dijaloga između Beograda i Prištine koji se vodi pod pokroviteljstvom EU.

    Takođe, želim da iskoristim ovu priliku i da se zahvalim gospodinu Ban Ki-munu, generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija, za njegov doprinos radu naše Organizacije tokom njegovog mandata i da poželim uspeh njegovom nasledniku gospodinu Antoniju Guterešu.

    Republika Srbija je uvek do sada, uprkos brojnim izazovima, demonstrirala jasnu posvećenost rešavanju svih spornih pitanja dijalogom u statusno neutralnom okviru, rukovođena, pre svega, interesima regionalne stabilnosti i stvaranja uslova za ekonomski prosperitet i napredak regiona u procesu pristupnih pregovora sa EU.

    Tako je, gospodine predsedniče, zahvaljujući naporima Srbije, nedavno postignut Sporazum o telekomunikacijama čime je dat doprinos primeni Briselskog sporazuma. Međutim, naša spremnost da kroz razgovore tragamo za održivim rešenjima koja doprinose boljem životu građana Kosova i Metohije, nažalost, nije u mnogim slučajevima praćena istovetnim pristupom druge strane koja nastavlja sa, po dijalog evidentno izuzetno štetnim, unilateralnim potezima, poput nedavnog nečuvenog pokušaja konfiskacije rudarsko-metalurško-hemijskog kombinata „Trepča“ od strane privremenih institucija samouprave u Prištini.

    Napominjem da je Republika Srbija od otpočinjanja dijaloga upravo insistirala da se pitanje imovine stavi na dnevni red i da smo na tome godinama insistirali u gotovo svakoj rundi dijaloga i to na svim nivoima razgovora, ali Priština odbija da se o tome razgovara. Ovakvi akti Prištine kojima se promoviše atmosfera jednostranog nametanja, svršenog čina i ultimatuma umesto rešavanja otvorenih pitanja kroz dijalog, sa ciljem iznalaženja za sve involvirane strane prihvatljivih rešenja, kakvih je bilo i ranije, ni u kom slučaju nisu u interesu mira i stabilnosti u regionu.

    Kao što Vam je poznato, 1999. godine nadzor nad upravljanjem rudarsko-metalurško-hemijskim kombinatom „Trepča a.d.“ preuzeo je UNMIK, shodno rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 (1999). UNMIK je pravo na upravljanje „Trepčom“ preneo Kosovskoj povereničkoj agenciji, osnovanoj 2002. godine od strane samog UNMIK-a. Nakon protivpravnog, jednostranog proglašenja nezavisnosti 2008. godine od strane Prištine, osnovana je Kosovska agencija za privatizaciju koja je preuzela nadležnosti Kosovske povereničke agencije, što do danas nije odobreno od strane UNMIK-a. Nelegalna Kosovska agencija za privatizaciju je zatim pristupila privatizaciji društvene i državne imovine u Pokrajini a upornim sprovođenjem ovakve prakse zloupotrebe, za šta ne postoji nikakvo pravno utemeljenje u rezoluciji SB UN 1244 (1999), Priština je do sada jednostrano privatizovala oko 70% društvene i državne imovine na Kosovu i Metohiji. Paralelno sa ovom protivzakonitom privatizacijom društvene i državne imovine, Priština je nastavila sa pljačkom privatne imovine Srba i Srpske pravoslavne crkve. Ova široko rasprostranjena praksa sprovođena je u velikoj meri pomoću lažne dokumentacije koju su kosovske institucije izdavale lokalnim Albancima.

    Usvajanjem „Zakona o Trepči“ grubo su prekršeni osnovni principi rezolucije Saveta bezbednosti 1244 (1999), kao i Ustavni okvir za privremenu samoupravu na Kosovu.
    Da podsetim, u ovom poslednjem se kao jedna od nadležnosti rezervisanih za specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN izričito navodi ovlašćenje da upravlja imovinom u javnom, državnom i društvenom vlasništvu, u skladu sa relevantnom legislativom UNMIK, kao i regulisanje javnih i društvenih preduzeća.

    Naglašavam da je ovaj Zakon usvojen od strane privremenih institucija, bez učešća UNMIK i konsultacija sa vlasnicima/akcionarima „Trepče“, predstavnicima opština na čijoj teritoriji se nalaze rudnici i postrojenja „Trepče“, predstavnicima Srba u okviru privremenih institucija, kao i menadžmentom i zaposlenima u „Trepči Sever“. Ovakvim jednostranim delovanjem privremenih institucija samouprave unosi se pravna nesigurnost koja može ozbiljno da ugrozi krhku bezbednosnu situaciju na Kosovu i Metohiji. Posebno je uznemirujuće što ovaj Zakon trajno narušava održivi ekonomski razvoj, bez kojeg je etnička struktura u srpskim sredinama na severu Pokrajine direktno ugrožena.

    Ovakvim delovanjem privremene institucije samouprave na Kosovu i Metohiji otvoreno su prekoračile okvire svog mandata, konfiskujući privatnu imovinu „Trepče“, čime su direktno pogođeni vlasnici/akcionari, poverioci i zaposleni, suprotno principima međunarodnog prava koje zabranjuje ovakav vid konfiskacije. Ovi akti u suprotnosti su i sa nizom međunarodnih instrumenata kojima se garantuje pravo na mirno uživanje imovine, zabrana diskriminacije i jednakost pred zakonom, poput Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropske povelje o lokalnoj samoupravi i dr. Ovim su zakonom pogaženi i osnovni principi slobodnog tržišta i konkurencije, a on je direktno u suprotnosti i sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju između Prištine i EU, kao i sa CEFTA sporazumom.

    Priština nastoji da bez ikakvog pravnog opravdanja i uporišta, najveći kosmetski gigant transformiše u svojinu takozvane „Republike Kosovo“, a da Srbija nema nikakva prava, iako je većinski vlasnik ovog privrednog subjekta. Reč je o ozbiljnom napadu na interese Srba, uključujući 3000 njih koji u „Trepči“ rade. Procenjuje se da oko 38% srpskih porodica direktno ili indirektno zavisi od „Trepče“. Svojina i pravo vlasništva su svuda, a posebno u demokratskom svetu, svetinja, a to čije je vlasništvo „Trepča“ je više nego evidentno. „Trepča“ je vlasništvo firmi iz Srbije, Republike Srbije i njenih građana koji su je gradili i nikakva protivpravna odluka kosovskih vlasti to ne može promeniti. Polazeći od toga, Vlada Srbije je donela odluku o poništavanju svih pravnih posledica akata i radnji privremenih institucija samouprave u Prištini koje se odnose na pravni i faktički položaj „Trepče“. Vlada je bila prinuđena da donese ovakvu odluku jer želi da „Trepča“, koja je od vitalnog značaja za opstanak Srba na ovom prostoru i ekonomski razvoj, pre svega, opština Kosovska Mitrovica, Zvečan, Leposavić i Zubin Potok, ali i Novog Brda i Gračanice, nastavi da radi. Udar na „Trepču“ nije samo udar na jedno preduzeće, to je udar na pravo jednog naroda da postoji na jednom prostoru i udar na same temelje rezolucije SB UN 1244 (1999), na kojoj počivaju mir i stabilnost u Pokrajini.

    „Trepča“ je žila kucavica i osnov postojanja Srba na severu Kosova i Metohije. Na ,,Trepčinoj“ zemlji su izgrađena srpska naselja, u ,,Trepčinim“ rudnicima rade hiljade ljudi i od toga izdržavaju svoje familije. Za njih je odbrana „Trepče“ odbrana prava da postoje. U tom smislu je pokušaj da se „Trepča“ otme svojim zakonitim vlasnicima ujedno i pokušaj da se dovrši etničko čišćenje nad Srbima i da se trajno dovede u pitanje etnička struktura u srpskim sredinama, što je neprihvatljivo.

    Zakonom o Trepči vlasti u Prištini ne uzurpiraju samo imovinu države Srbije na KiM, već se u članu 5. predmetnog Zakona jasno kaže da takozvana „Republika Kosovo“, prisvaja imovinu i rudne resurse i u drugim delovima Srbije van Kosova i Metohije, što je potpuni pravni nonsens. Srbija ostaje otvorena za iznalaženje mirnog i održivog rešenja za ovu situaciju u koju smo dovedeni ne svojom voljom, uverena da je put dijaloga i sporazumnog rešavanja svih pitanja i problema jedini ispravan put. U tom kontekstu, očekujemo da države članice Saveta bezbednosti iskoriste snagu svog autoriteta kako bi uticale da se ovaj Zakon stavi van snage, radi sprečavanja negativnih pravnih i bezbednosnih posledica koje prete da ugroze stabilnost na Kosovu i Metohiji i u regionu i proces dijaloga i normalizacije odnosa. U protivnom, Kosovo i Metohija će postati „crna rupa“ Evrope gde je privatna svojina apsolutno nezaštićena.

    Kao i na prethodnim sednicama Saveta bezbednosti istakao bih da je od presudnog značaja za održivi opstanak srpskog naroda u Pokrajini da se u najkraćem roku formira Zajednica srpskih opština kao mehanizam koji treba da omogući sistematsku, institucionalnu zaštitu srpske zajednice na Kosovu i Metohiji. Nažalost, umesto da njeno uspostavljanje bude centralno pitanje koje je moralo biti sprovedeno kao prioritetno, ona je postala predmet političkih ucena. Naša strana je u prethodnom periodu dosledno insistirala na tome da se definiše dinamika uspostavljanja Zajednice i da se odredi datum početka rada Upravljačkog tima. Zajednica srpskih opština može da bude zasnovana jedino na onome što je dogovoreno u dijalogu, a nikako na nečijim naknadnim pokušajima da unilateralno menja ono o čemu je, uz posredovanje EU, već postignut dogovor. Ne sme se dozvoliti da se ovaj proces dalje odugovlači i ugrožava jednostranim potezima kojima se srpskom narodu na Kosovu i Metohiji otvoreno poručuje da nema nikakva prava poput „Zakona o strateškim investicijama na Kosovu“. Ovaj Zakon, ukoliko bi bio sproveden, Prištini bi dao pokriće za direktno ugovaranje kapitalnih projekata bez raspisivanja tendera i učešća lokalnih samouprava i za arbitrarno raspolaganje i prodaju opštih dobara, te bi u tom kontekstu imao nesagledivo štetne posledice po položaj i interese srpskog naroda u Pokrajini. Pomenutim zakonom koji je usvojen protivno proceduri za usvajanje zakona od vitalnog interesa za zajednice, obesmišljava se Zajednica srpskih opština, budući da se njime zadire u nadležnosti koje su prema sporazumu sasvim eksplicitno pripale budućoj Zajednici.
    Jasno je da ova legislativna provokacija Prištine ima za cilj da od Zajednice srpskih opština načini praznu ljušturu i da onemogući Srbe da odlučuju o ekonomskom razvoju i prostornom planiranju u svojim sredinama. Otimačina srpske imovine na Kosovu i Metohiji, poput propalog pokušaja otimanja turističkog kompleksa na Brezovici, ne može se legalizovati nikakvim zakonom zbog čega je neophodno vratiti se za pregovarački sto jer od ovakvih jednostranih akata niko ne može da ima korist.

    Situaciju na Kosovu i Metohiji i dalje karakteriše hronični nedostatak fizičke i pravne sigurnosti za Srbe, posebno za interno raseljena lica koja su se vratila ili žele da se vrate u mesta prethodnog prebivališta. Interno raseljenim licima onemogućeno je da učestvuju u izradi Zakona o kosovskoj agenciji za upoređivanje i verifikaciju imovine koji predstavlja još jedan nedopustiv i zastrašujuć primer pokušaja legalizacije otimanja srpske imovine a i u direktnoj je suprotnosti sa dogovorom o katastru koji je postignut u okviru dijaloga pod okriljem EU. Postoje hiljade slučajeva u kojima su se Albanci putem falsifikovane dokumentacije upisivali u katastar kao vlasnici poseda interno raseljenih lica. Pored toga, nisu predviđeni nikakvi posebni mehanizmi za obaveštavanje raseljenih lica o postupcima koji se vode povodom njihove imovine. Još jedan metod odvraćanja od povratka, posebno u regionu Peći, jeste plasiranje informacija u kosovskim medijima o podizanju optužnica za ratne zločine protiv većeg broja Srba, gotovo po pravilu interno raseljenih lica koja su se prijavila za povratak. Povratnici su konstantno izloženi napadima, a uz sve češću upotrebu vatrenog oružja i eksplozivnih naprava, beleže se i učestali napadi na pravoslavna groblja i spomen-ploče otetim i ubijenim civilima. Povrh toga, i dalje su prisutni pokušaji sprečavanja interno raseljenih lica da obeležavaju verske praznike, kao što je bio slučaj u Đakovici i Mušutištu.

    Takođe, na Kosovu i Metohiji je prisutan drastično pojačan verski ekstremizam sa elementima terorizma i delovanja radikalizovanih ekstremista koji se vraćaju sa ratišta iz formacija terorističkih grupa. S druge strane, na polarizovanoj političkoj sceni evidentan je trend daljeg zaoštravanja i „suzavac demokratije“, uz kontinuirano nasilje prema pripadnicima srpske i drugih ne-albanskih zajednica. Drugim rečima, bezbednost na Kosovu i Metohiji oduvek je bila nestabilna i podložna eskalaciji nasilja, a po pravilu su najugroženiji povratnici u nacionalno mešovitim sredinama. U tom kontekstu, ne mogu se razumeti razlozi iz kojih se u izveštaju generalnog sekretara smanjuje prostor i fokus posvećen zapažanjima u pogledu bezbednosti. U tom smislu, predlažemo da se u kvartalne izveštaje generalnog sekretara unesu nova poglavlja posvećena položaju zajednica južno od Ibra, utvrđivanju prepreka koje otežavaju ili onemogućavaju povratak interno raseljenih, imovinskim pravima i borbi protiv nekažnjivosti etnički motivisanih zločina. Uz to ističem da suvoparno statističko iznošenje parcijalnih evidencija o napadima na život i imovinu pripadnika ne-albanskih zajednica predstavlja relativizaciju civilizacijski nedopustive pojave, a to je progon po etničkoj i verskoj osnovi. Pored statistike, bilo bi korisno da u izveštaju bude dat i prikaz institucionalnog reagovanja nadležnih policijskih, tužilačkih i pravosudnih organa u smislu istrage, otkrivanja izvršioca, podizanja optužnica, krivičnog ili prekršajnog procesuiranja, vrste izrečene kazne zajedno sa pravosnažnošću i izvršenjem, kod krivičnih dela motivisanih etničkim elementom. Bez institucionalnog reagovanja, svi napadi i druga krivična dela protiv Srba se depersonifikuju i svode na statistiku, što dugoročno vodiprivikavanju na klimu nekažnjivosti za etnički motivisane zločine protiv Srba. U tom smislu bilo bi vrlo ilustrativno videti statistiku o procentualnom rešavanju ovih kriminalnih akata.

    Brojni su i primeri skrnavljenja duhovne baštine srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Poslednji takav primer jeste slučaj podmetanja požara u Hramu Hrista Spasa u Prištini, početkom septembra, koji sam pomenuo i prošli put u svom istupanju. Da podsetim, reč je o nedovršenom hramu koji je pretvoren u javni nužnik i prostor u kome se snimaju muzički spotovi oskudno odevenih lokalnih pevačica. Kao da to nije bilo dovoljno, u najnovijem incidentu, nepoznata lica su provalila u hram i podmetnula požar. Ovaj incident, koji je za najoštriju osudu, direktna je posledica odbijanja kosovskih vlasti i policije da postave stalnu zaštitu pred hramom koji je u više navrata bio izložen provalama i skrnavljenju. Ovome su prethodili protesti grupe kosovskih Albanaca protiv hrama, što je samo jedna u nizu akcija protiv Srpske Pravoslavne Crkve i srpskog naroda na Kosovu i Metohiji koji je već 17 godina izložen sistematskom, etničkom teroru. Cilj je da se uništi Hram Hrista Spasa kao jedini preostali simbol i trag prisustva pravoslavnog hrišćanstva u centru Prištine, u gradu u kome je pre 1999. živelo preko 40 000 Srba, kao što je uništeno ili proterano sve što je srpsko u ovom gradu kao i u mnogim drugim gradovima na Kosovu i Metohiji. Prištinske vlasti su nedeljama pre toga prekopavale svaki centimetar oko hrama, u nastojanju da nađu način da ga povežu sa ratnim zločinima, a kad im to nije pošlo za rukom, usledio je požar. Ekstremisti koji pozivaju na rušenje hrama ili na njegovo oduzimanje od SPC i promenu njegove namene, pozivaju na nastavak etničkog čišćenja, negiranje osnovnih verskih prava i sloboda srpskom narodu ali i osnovnih civilizacijskih normi savremenog sveta. Time se dodatno raspiruje etnički i verski ekstremizam i radikalizam na štetu procesa stabilizacije i pomirenja. Ovakvi akti najbolje svedoče kakav je zaista odnos Prištine prema kulturnoj i verskoj baštini Srba. To je istovremeno pokazatelj koliko je Srbija bila u pravu kada se protivila članstvu Kosova u Unesku. Oni koji ruše, pale i skrnave srpske crkve ne mogu biti njihovi čuvari. Valjda to sada vide i one zemlje koje su podržale ulazak Kosova u Unesko, valjda vide kome su hteli da povere zaštitu srpskog nasleđa u Pokrajini.

    Dame i gospodo,

    Usled nepostojanja elementarnih uslova za održivi povratak, broj povratnika u Pokrajinu i dalje je poražavajuće mali. Može se slobodno reći da je ovo zajednički neuspeh svih aktera involviranih u proces povratka. Svi snosimo odgovornost da to promenimo i stvorimo uslove u kojima će raseljenima ne samo deklarativno, već istinski biti ostavljen izbor između povratka i lokalne integracije. Za to je nužno da u mestu povratka budu ispunjeni elementarni uslovi u smislu lične i imovinske bezbednosti. Vladavina prava, odsustvo diskriminacije, poštovanje u punoj meri osnovnih ljudskih i građanskih prava i iskorak iz politika čiji je cilj produbljivanje jaza među zajednicama na nacionalnoj i verskoj osnovi predstavljaju temeljne pretpostavke normalizacije odnosa i rešavanja pitanja interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije. Važno je da se, i pored brojnih problema sa kojima se svet suočava, uključujući i aktuelnu izbegličko-migrantsku krizu, interno raseljena lica sa Kosova i Metohije ne izgube iz fokusa međunarodne zajednice, posebno UN, pre svega imajući u vidu da je upravo ovo pitanje izričito obihvaćeno mandatom misije UN u Pokrajini. Međunarodna zajednica ne sme dozvoliti da ovi ljudi budu zaboravljeni. Nije dovoljno samo konstatovati neprihvatljivo nizak stepen povratka, već analizirati razloge neuspeha, u kojima presudnu ulogu ima čvrst stav većinske zajednice ali i njihovih političara o neprihvatanju povratka interno raseljenih Srba. Podsećamo, stvarni održivi povratak ostvarilo je tek nekih 4.000 raseljenih Srba (1,9%). Jedan od razloga je i zanemarivanje zajednica južno od Ibra koje doprinosi njihovoj izolovanosti, zapostavljenosti i bezizglednosti.

    Svaki sledeći put kad predstavnik Prištine izgovori opšte optužbe o navodnom genocidu i etničkom čišćenju Albanaca setite se da su Srbi, od 427 naselja u kojima su živeli do 1999. godine, iz ukupno 311 njih proterani. Više od 220.000 njih. Setite se žrtava monstruoznih zločina trgovine ljudskim organima, o kojima je svedočio izvestilac Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Dik Marti u svom izveštaju. Setite se i kidnapovanih i nestalih Srba i drugih ne-Albanca sa prostora Kosova i Metohije, uključujući oko 570 njih čija se sudbina i danas, 17 godina posle sukoba, ne zna, i više od 1000 Srba ubijenih od 1999. čiji je broj pravosnažno osuđenih ubica još uvek ravan nuli.

    Setite se i mučenika oca Haritona koji je zverski ubijen juna 1999. godine u mom rodnom Prizrenu, kome je glava odsečena na isti način kako danas, na zgražavanje čitavog sveta, to čine teroristi Islamske države, ubijajući svoje nedužne žrtve. Obezglavljeno telo oca Haritona nađeno je sa polomljenim rukama i kičmom i ubodima nožem u predelu srca, užasnim svedočanstvima muka u kojima je postradao od ruku albanskih ekstremista.

    Setite se i martovskog pogroma 2004.g. kada je, uprkos međunarodnom prisustvu u Pokrajini, ubijeno 19 Srba, a 900 njih povređeno. Tom prilikom zapaljeno je 935 srpskih, romskih i aškalijskih domova, 6 gradova i 10 sela etnički je očišćeno, iz svojih domova proterano je oko 4000 ljudi, a srušeno, zapaljeno i oskrnavljeno 35 svetinja, od kojih je većina podignuta još u 14. veku. Tog marta spaljen je Devič, zadužbina srpskog despota Đurađa Brankovića podignuta oko 1434. godine, a palitelji Bogorodice Ljeviške koja se nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine palili su automobilske gume ne bi li vatra brže progutala neke od najlepših ikona iz prve polovine 14. veka, što je svetska kulturna baština.

    Setite se brojnih slučajeva vandalskih napada na srpsku kulturnu i religijsku baštinu širom Pokrajine nedostojnih moderne Evrope i civilizovanog sveta. Od juna 1999. godine, dakle posle prestanka oružanih sukoba, do danas, 236 crkava, manastira i drugih objekata u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve, kao i kulturno-istorijskih spomenika bili su mete napada. Na prostoru Kosova i Metohije uništena su 174 verska objekta i 33 kulturno-istorijska spomenika. Na većini pravoslavnih grobalja ne postoji gotovo nijedan neoštećen spomenik. Južno od Ibra nije ostao čitav nijedan spomenik iz srpske istorije. Ni u jednom gradu južno od Ibra danas nema ulice sa srpskim imenom, dok se ulice istovremeno nazivaju po pripadnicima OVK i osvedočenim teroristima i počiniocima monstruoznih zločina. Poruka koja se time šalje Srbima je krajnje jasna. Oni koji su vas ubijali i proterivali sada imaju pravo da se nazivaju nacionalnim herojima u čiju slavu se podižu spomenici i daju nazivi ulicama i drugim javnim objektima. Mnogobrojni primeri institucionalnog nasilja na današnjem Kosovu deo su strategije zatiranja tragova vekovnog trajanja srpske države i naroda na ovom prostoru, čime se nastoji dati podrška legalizaciji rezultata etničkog čišćenja srpskog naroda.

    Uvaženi članovi SB, svaki put kada predstavnici Prištine pred ovim cenjenim telom ponavljaju svoje lažne tvrdnje polazeći od toga da hiljadu puta izgovorena laž postaje istina, setite se svega što sam malopre rekao. Te laži ne mogu promeniti činjenicu da Kosovo nije i ne može biti država. To što vi nazivate „državom“ je ništa drugo do produkt kršenja međunarodnog prava, principa Povelje UN i postulata na kojima je utemeljena moderna civilizacija. Etničko čišćenje, masovno kršenje ljudskih i građanskih prava ne-albanskog stanovništva, uništavanje kulturnog nasleđa koje ne pripada samo srpskom narodu, već evropskoj i svetskoj kulturnoj baštini, eto to su temelji samoproglašene lažne države Kosovo.

    Najbolja potvrda civilizacijske nezrelosti onih koji se predstavljaju kao lideri albanskog naroda na Kosovu i Metohiji jeste i nedavno usvajanje od strane kosovskog parlamenta dokumenta ciničnog naslova „Rezolucija o zaštiti vrednosti OVK“. Polazna teza ovog sramnog dokumenta je da je zločin pozitivna društvena vrednost. Ako se vrednošću može nazvati pljačkanje, otimanje, zlostavljanje, mučenje i ubijanje civila i postavljanje zaseda novinarima i sanitetskim vozilima, onda teroristička OVK zaista zaslužuje da joj parlament privremenih institucija samouprave u Prištini posveti rezoluciju. Nije poznato da je ijedna skupština na svetu, osim možda tokom Drugog svetskog rata, usvajala rezolucije kojima se slave zločinci i teroristi, ali parlament u Prištini je još jednom uspeo da bude jedinstven. U ovoj rezoluciji nećete naći čak ni trag osude terorizma i nasilja, u njoj se naravno ne pominje „žuta kuća“, gde su živim ljudima vađeni organi, ni otmice, silovanja i pokolji srpskih i drugih nealbanskih civila, što su prave tekovine i vrednosti kojih je OVK baštinik. Iz tog razloga, uvaženi predstavnici država članica SB, koji ste istovremeno i predstavnici civilizovanih društava, ovakav čin najvišeg zakonodavnog tela u Prištini zaslužuje najsnažniju osudu. Upravo je na ovaj način parlament u Prištini poslao jasnu poruku celoj međunarodnoj zajednici, a i vama koji ovde sedite, šta misli o Specijalnom sudu a šta o zločinima OVK, koje bi baš taj novoformirani sud trebalo da verifikuje i sankcioniše. Ovo znači da parlament u Prištini koji je usvojio potrebnu regulativu za otpočinjanje rada Specijalnog suda u Hagu, već na samom početku ovog procesa nedvosmisleno daje do znanja šta možemo da očekujemo u daljem procesu utvrđivanja odgovornih za zločine počinjene nad Srbima i drugim ne – Albancima. Ovo istovremeno pokazuje da posete Hašima Tačija spomeniku žeteocima ubijenim na polju jula 1999. godine u Starom Grackom, kao i spomeniku deci ubijenoj u Goraždevcu 2003. godine dok su se igrala na seoskom potoku nije ništa drugo do čin jednokratnog i neuspelog političkog marketinga, te da je u najmanju ruku preterana i preuranjena ocena iz izveštaja koji je pred nama da je ovo „primer za menjanje stava u širem kontekstu, koji uvodi optimizam za potencijal za uspešno pomirenje na nivou društva“. Podsetiću da za ove zločine niko nije odgovarao a sva je prilika da nikad i neće, te da će vreme pokazati da li će ove posete biti pretočene u neki opipljiv pozitivan pomak u smislu unapređenja bezbednosti i poštovanja prava ne-albanskih zajednica.

    Gospodine predsedniče,

    Naša strana će, u interesu regionalne stabilnosti, nastaviti dijalog Beograda i Prištine. Dijalog čiji su primarni ciljevi rešavanje svakodnevnih, životnih problema ljudi koji na Kosovu i Metohiji žive i normalizacija odnosa, a ne dijalog koji se zloupotrebljava kao platforma za nametanje nezavisnosti Kosova. Podsećam da je suština svakog dijaloga, pa i ovog u Briselu, da se postigne zajednički dogovor a ne da se rešenja nameću. Uloga međunarodne zajednice je da pomogne u postizanju kompromisa, a ne da pomaže jednoj strani da nametne svoje interese. To se pre svega odnosi na Zajednicu srpskih opština, kao presudno pitanje za srpsku zajednicu na Kosovu i Metohiji. Srbija neće nikada priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, ali će nastaviti politiku mirnog rešavanja ovog pitanja, na bazi odgovornog pristupa i uz puno sprovođenje postignutih dogovora u okviru Briselskog dijaloga. Bez obzira na brojne izazove i učestale demonstracije odsustva konstruktivnosti i izražene sklonosti ka štetnim unilateralnim potezima druge strane, i dalje ćemo posvećeno raditi na normalizaciji odnosa. Ne želimo da situacija na Kosovu i Metohiji bude latentna pretnja stabilnosti i napretku Srbije i regiona, i zato ćemo se i dalje predano angažovati na mirnom rešavanju nesuglasica, svesni da je pred nama dugotrajan proces, u kojem, da stvar bude teža, često nemamo odgovarajućeg sagovornika koji sa nama deli viziju drugačijeg, pomirenju, vladavini prava i demokratskim vrednostima istinski posvećenog regiona.
    Dame i gospodo,

    Pozivam države koje nisu priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova da, uprkos pritiscima koje mnoge od vas trpe, ostanete dosledni u svom principijelnom poštovanju međunarodnog prava, Povelje UN-a i vrhovnog autoriteta SB UN-a na planu očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti, čija rezolucija 1244 (1999) potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije. Imajte na umu da je podrška međunarodne zajednice ključ uspeha dijaloga Beograda i Prištine. Svaka promena stava država koje nisu priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova bi negativno uticala na dalji konstruktivan pristup strana u dijalogu i na implementaciju postignutih dogovora. Istovremeno pozivam i one države koje su priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova da ovu svoju odluku ozbiljno preispitaju i na taj način daju doprinos nastojanjima da se za pitanje Kosova i Metohije iznađe obostrano prihvatljivo rešenje. To je ono što tražimo. Priliku za dijalog i dogovor umesto unilateralizma. A od vas, cenjenih članica Saveta bezbednosti, očekujemo da podržite ovakva nastojanja u duhu vrednosti koje oličavaju Ujedinjene nacije, i da ne dozvolite da budete zavarani propagandnim manipulacijama i lažima koje iznova slušamo od predstavnika privremenih institucija samouprave na Kosovu na sednicama Saveta bezbednosti.

    Želim, na kraju, još jednom da istaknem da je Srbija iskreno opredeljena za mir, dijalog, pomirenje i regionalnu stabilnost. Jednom rečju, za trajna rešenja koja će voditi u budućnost , umesto sukoba iz prošlosti.

    Zahvaljujem na pažnji.“

    Izvor, foto: MSP

    Teme:

    Ostavite odgovor Odustani od odgovora