Ивица Дачић: Без Слободана Милошевића не би било ове друкчије Србије

Десет година је вероватно мало за озбиљан историјски суд, али је сасвим довољно да се говори о политици Слободана Милошевића, свакако најупечатљивије политичке фигуре краја двадесетог века у Србији.

Нови век је, суштински, почео без њега као политичара. Али, ипак, првих десет година новог миленијума обележила је, поред трагичног Ђинђићевог краја, и Милошевићева смрт. Пре ње, његово изручење Хагу и почетак суђења, чији крај није дочекао.

Десет година после његове смрти, Србија изгледа сасвим друкчије. Близу смо ЕУ. Стекли смо, поново, поштовање у свету. Поново смо и пријатељи са Русијом. Преговарамо са Приштином.
Сви заједно ми, који смо у то, његово време били његови сарадници или партнери, данас знамо да ове, друкчије Србије ипак не би било да није било и њега. И да нисмо имали шта да научимо из свега што је он радио. И из његових грешака, и из његових правилних потеза.
Такође, нико, данас, не може да оспори, нити да избегава да користи две, по свом значају огромне, политичке одлуке које је он донео. Једна је Дејтонски споразум, захваљујући којем Срби у БиХ имају своју Републику Српску.

Други је Резолуција 1244, која омогућава Србији да задржи своје позиције када је реч о непризнавању Косова као државе. Та резолуција нам је била и један од највећих аргумената које смо имали када смо се борили против пријема Косова у Унеско. Она је, такође, један од главних стубова наше политике у преговорима са Приштином.

Дозвољава нам компромисе, али и све учеснике у преговорима спречава да признање и формално буде постављено као услов свих услова. Наравно, свако питање да ли је до тога уопште морало да дође, као и да ли је то био максимум онога што је Србија могла да уради, добро је дошло и нико не може да каже да није на месту.

Но, обе те политичке платформе имају заслугу и за то. Да њих није било, никаква питања не би ни могла да буду постављана, нити би било каква расправа била могућа. Зато што нити би било РС, нити би било Србије да преговара о Косову.

Уосталом и сви они који су октобра 2000. срушили Милошевића, користили су и Дејтон и Резолуцију као основне стубове својих међународних политика, и нико их, никада, није довео у сумњу. Ни Ђинђић, ни Коштуница, ни Тадић.

Другим речима, политичко наслеђе Милошевића, у ова два случаја, изузетно је и велико и значајно. И ти примери мудре и одговорне политике помогли су нам и у исправљању свих оних грешака које је починио. Имали смо с чим да их поредимо, ако ништа друго.

Зато и данас, десет година од његове смрти, може слободно да се каже да је део његовог политичког наслеђа, и то доброг, још ту. О онима који су дошли 5. октобра, после њега, већ је све речено. И о пропуштеним приликама и изневереним очекивањима.

Извор: Новости

Теме:

Оставите одговор Одустани од одговора