Ivica Dačić: Bez Slobodana Miloševića ne bi bilo ove drukčije Srbije

Deset godina je verovatno malo za ozbiljan istorijski sud, ali je sasvim dovoljno da se govori o politici Slobodana Miloševića, svakako najupečatljivije političke figure kraja dvadesetog veka u Srbiji.

Novi vek je, suštinski, počeo bez njega kao političara. Ali, ipak, prvih deset godina novog milenijuma obeležila je, pored tragičnog Đinđićevog kraja, i Miloševićeva smrt. Pre nje, njegovo izručenje Hagu i početak suđenja, čiji kraj nije dočekao.

Deset godina posle njegove smrti, Srbija izgleda sasvim drukčije. Blizu smo EU. Stekli smo, ponovo, poštovanje u svetu. Ponovo smo i prijatelji sa Rusijom. Pregovaramo sa Prištinom.
Svi zajedno mi, koji smo u to, njegovo vreme bili njegovi saradnici ili partneri, danas znamo da ove, drukčije Srbije ipak ne bi bilo da nije bilo i njega. I da nismo imali šta da naučimo iz svega što je on radio. I iz njegovih grešaka, i iz njegovih pravilnih poteza.
Takođe, niko, danas, ne može da ospori, niti da izbegava da koristi dve, po svom značaju ogromne, političke odluke koje je on doneo. Jedna je Dejtonski sporazum, zahvaljujući kojem Srbi u BiH imaju svoju Republiku Srpsku.

Drugi je Rezolucija 1244, koja omogućava Srbiji da zadrži svoje pozicije kada je reč o nepriznavanju Kosova kao države. Ta rezolucija nam je bila i jedan od najvećih argumenata koje smo imali kada smo se borili protiv prijema Kosova u Unesko. Ona je, takođe, jedan od glavnih stubova naše politike u pregovorima sa Prištinom.

Dozvoljava nam kompromise, ali i sve učesnike u pregovorima sprečava da priznanje i formalno bude postavljeno kao uslov svih uslova. Naravno, svako pitanje da li je do toga uopšte moralo da dođe, kao i da li je to bio maksimum onoga što je Srbija mogla da uradi, dobro je došlo i niko ne može da kaže da nije na mestu.

No, obe te političke platforme imaju zaslugu i za to. Da njih nije bilo, nikakva pitanja ne bi ni mogla da budu postavljana, niti bi bilo kakva rasprava bila moguća. Zato što niti bi bilo RS, niti bi bilo Srbije da pregovara o Kosovu.

Uostalom i svi oni koji su oktobra 2000. srušili Miloševića, koristili su i Dejton i Rezoluciju kao osnovne stubove svojih međunarodnih politika, i niko ih, nikada, nije doveo u sumnju. Ni Đinđić, ni Koštunica, ni Tadić.

Drugim rečima, političko nasleđe Miloševića, u ova dva slučaja, izuzetno je i veliko i značajno. I ti primeri mudre i odgovorne politike pomogli su nam i u ispravljanju svih onih grešaka koje je počinio. Imali smo s čim da ih poredimo, ako ništa drugo.

Zato i danas, deset godina od njegove smrti, može slobodno da se kaže da je deo njegovog političkog nasleđa, i to dobrog, još tu. O onima koji su došli 5. oktobra, posle njega, već je sve rečeno. I o propuštenim prilikama i izneverenim očekivanjima.

Izvor: Novosti

Teme:

Ostavite odgovor Odustani od odgovora